8. 3. 2018.

ПРОШЛО ЈЕ 214 ГОДИНА ОД ПОДИЗАЊА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА



Сто тридесет година од подизања Карађорђевог устанка прослављено је 15. фебруара 1934. године. Министарство просвете је наложило да се тога дана одрже свечана предавања у школама о историјату устанка и истакло на које моменте је требало да се обрати нарочита пажња.


„Велико дело народног ослобођења, херојски започето пре 130 година, одмах у свом почетку добило је широко обележје грандиозног покрета, да се потпуно ослободе и уједине сва јужнословенска племена. И када су 1804. године почели да одјекују пропланци Венчаца, Букуље и Рудника од устаничких поклича, то није била само буна локална но почетак ослобођења целог нашег народа. Генијални народни певач у својој видовитости врло добро је осетио историјски значај и величину догађаја, када је после мишарског разбојишта певао: ,,Рани сина пак шаљи у војску, Србија се умирит не може!“ И Србија се није мирила, већ је у стогодишњим борбама своју слободу проширивала постепено на све крајеве и делове нашег народа. После Шумадије дошао је на ред остатак београдског пашалука, затим крајеви на Морави и Тимоку, па 1878. године један део Старе Србије, док 1912. године у славним борбама на Мрдарима, Куманову, Прилепу и Битољу није донела пуну слободу Старој Србији и Македонији, тим драгим земљама наше славне прошлости, колевци наше старе слободне државе и културе. Са визијом Кнеза Мученика и осталих косовских витезова, храбри српски војници осећајући у себи витештво Обилића и снагу Краљевића Марка, под мудрим вођством Краља Петра Великог Ослободиоца и Његовог Сина Јунака нашег Краља Александра I ишли су напред доносећи слободу браћи својој. И за непуна два месеца то велико дело је било извршено, захваљујући огромној моралној снази српског војника и полетној вери у праведност свога дела. У тој борби Србије и Црне Горе био је добар број добровољаца и четника из других неослобођених крајева, као и из саме Старе Србије и Македоније. Сви Југословени у бившој Аустроугарској монархији са напетошћу су пратили догађаје, гледајући у њима не само ослобођење и освећење Косова, већ и предигру једне нове борбе која ће донети и њима слободу и уједињење са слободним српским државама, Србијом и Црном Гором. И као што је цео народ осећао дубоку трагедију косовску, када је кроз уста престрављеног певача одјекнуо онај болни уздах: ,,Ој, давори, ој Косово равно, што си данас дочекало тужно!“-тако је и са ослобођењем и освећењем Косова осетио радост и понос и добио нову веру у своју пуну слободу и лепшу будућност.

Народ Старе Србије и Македоније пливао је у радости јер се после вековног ропства нашао у слободи и братском загрљају са својом браћом са Севера. За тај намучени народ наступило је ново доба, када ће у слободи и на миру моћи да лечи недаће мучне прошлости, да облагорођен школом ислободом подигне свој крај и опреми га за нове задатке који га чекају. Поред дубоке захвалности према ослободиоцима, у души тог народа је живела и жеља да одужи свој дуг у крви за своју слободу, а у исто време да да и свој допринос делу ослобођења још неослобођених крајева. Како су високо схватили свој нови задатак, најбољи доказ даје прва регрутација у Јужној Србији, која је извршена 14. априла 1914. године.Одзив првих регрута био је сјајан, стопроцентни. Млади регрути су полазили са песмом на војну дужност, а браћа су их свуда дочекивала са цвећем и раширеним рукама. Али неће им се дати могућност ни да доврше своју војничку обуку, већ на три месеца по ступању под војничке заставе они ће морати да ступе у нове борбе, које су биле наметнуте Србији. Моћна суседна монархија, плашећи се проширене, ојачане и нада све огромним моралним ауторитетом уздигнуте Србије, није хтела да јој дозволи да се одмори и спреми за велике и озбиљне задатке који су је чекали већ ју је напала у тренутку, када се још честито није била ни одморила и опоравила од тешког рата. Ценећи своју слободу и достојанство, она је наметнуту борбу прихватила и донела ону историјску одлуку, да ће је водити до краја, док се не ослободе сви делови нашег народа и док се не изврши уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Тако се врло брзо пружила прилика регрутима из Јужне Србије да се крвљу одуже онима који су јој донели слободу својом крвљу. И ови први пукови из Јужне Србије забележили су неколико сјајних страница у историји српске војске. У свима бојевима 1914. године, као и при одступању 1915. војници из Јужне Србије напоредо су се борили и гинули са браћом из Старе Србије. Београд, Смедерево, Ада Циганлија, Гучево, Мачков Камен историјски су документи храбрости и националне свести Пчиње, Вардара, Брегалнице, Црне Реке и Ибра. Како су се бори ли показује најбоље чињеница да је од регрутованих војника из Јужне Србије 65% положило своје животе за Краља и Отаџбину и за ослобођење и уједињење целог нашег народа.

Данас када се прославља двадесетогодишњица ступања регрута из Јужне Србије у ослободилачку војску, дужност је наша да се са пијететом сетимо јуначких Јужносрбијанаца, који су крвљу својих најбољих синова натопили брда и долине наше Отаџбине, да би одужили дуг у крви за своју слободу и допринели свој удео у стварању наше уједињене, слободне и велике Југославије.

Пример Јужносрбијанаца нека послужи и нама како треба бранити слободу, ако би она била ма с које стране угрожена.“

 (Допис Министарства просвете о одржавању свечаних предавања у школама о историјату Првог српског устанка.)