КРАЉЕВО КРОЗ ВЕКОВЕ
Откривена налазишта у околини, а
и у самом Краљеву, доказују да су овај крај људи насељавали још у
далекој прошлости. На локалитету Столна, које се надовезује на локалитет Друго
окно, налази се једно налазиште које датира још из праисторије.
Утврђено је да је то насеље из периода неолита и да припада виничанској групи.[1]
При отварању првих рударских окана у Алексиначким рудницима угља према
селу Краљеву нађене су римске опеке и тесани камен.[2]
Римске опеке са жигом пронађене су и 1835. године приликом градње пута
Алексинац – Сокобања на деоници између Алексинца и Краљева. Драгашевић је био
мишљења да ове опеке потичу од римског
моста преко реке Моравице, или каквог летњиковца близу њега.[3]
Каниц је мислио да се у близини Краљева, на брду Логориште налазила римска
осматрачница.[4]
Када је 1948. године у Краљеву копан темељ за Задружни дом, пронађено је
већи број скелета. Чињеница да је уз скелете нађен и римски новац из 3. и 4.
века, упућује на то да су то гробови из
римског периода. Гробове грађене опеком и римски новац уз скелете у њима
налазили су мештани села и касније приликом копања темеља за градњу својих кућа
у околини дома.[5]
Између данашњих села Краљева и Вакупа, ближе мосту, по мишљењу
Драгашевића налазило се насеље Миларека, (Мала река - вероватно река Моравица). Предпоставља се да
је насеље Миларека настало досељавањем Словена и обнављањем кастела Миларека,
који је формиран још пре њиховог доласка на овај простор. ,,Ова варош Мларека (тако
се могла Моравица звати за разлику од Велике Мораве) трајала је бар са таквим
именом само до 12. века, јер је после више не чујемо. Када је Немања овим
крајевима завладао могло се то место прозвати „Краљево“ јер се ово налази у
домашају ,,Ушне и Загрлатне“ које је Немања у првим својим војнама својој
држави приновио.“[6]
На локалитету Старо брдо налазио се средњевековни манастир Свети
Димитрије Недалеко од тог места постоје остаци средњевековног гробља на коме су
постојали надгробни споменици у облику крста. У близини овог гробља налазила се
једна средњевековна тврђава. О овој тврђави говорио је и Пигафета са својих
путовања турским Цариградским друмом који је једним делом ишао преко Логоришта.[7]
Први подаци о Краљеву потичу из крушевачког дефтера из 1516. године. У
њему је село уписано под називом Краљево Поље. Те године је пописано у Краљеву
45 хришћанских кућа, 10 неожењених, 4 куће удовица, 1 хаса ливада и 2 млина.
Село је обрађивало 1 мезру. Манастир Свети Димитрије је плаћало спахији 300
акчи. Спахија је од села Краљева имао приход од 9 028 акчи.[8]
У наредних 20 година број домова се смањио. По подацима из крушевачког
дефтера из 1536. године у селу Краљеву је било 14 домова и 2 неожењена.
Феудални порези су износили 2500 акчи.[9]
Наредних година број домаћинстава се опет повећао, тако да је по попису из
1572. године било 34 хришћанских кућа и 2 неожењена. Село је плаћало на име
феудалног пореза 4611 акчи.[10]
Алексиначкој нахији су на дан 30. јануара 1827. године, са десне стране
реке Јужне Мораве, припадала 23 села са укупно 314 кућа. У селу Краљеву је тада
било 9 српских кућа.[11]
После ослобађања Алексинца од Турака почиње масовно досељавање
становништва у овај крај. У селу Краљеву је према попису из 1834. године била
21 српска кућа, исто толико пореских глава и способних за војску. Било је
укупно 123 становника: 65 мушких и 58 женских глава. Од имовине је село
поседовало 61 рало орања, 27 коса ливада и 54 мотика винограда.[12]
Ови подаци указују да су пољопривреда и виноградарство биле две основне гране
којима су се бавили становници овог села. Да је значајно место заузимало и
сточарство показује и попис оваца у капетанији алексиначкој те исте године.
Изтог списка издвајамо податке за село Краљево.
1. Стојча Живковић 199
2. Милојко Петровић 30
3. Миша Миладиновић 75
4. Милета Вељковић 26
5. Јован Павловић 20
6. Гојко
Стевановић 60
7. Ђорђе Павловић 80
8. Иван Недељковић 80
9. Милош Ивановић 81
10. Трифун Павловић 19
11. Стеван Павловић 25
12. Живадин Ивковић 89
13. Милутин Николић 159
14. Петар Стојановић 34
15. Ђорђе Павловић _____ 40
1017[13]
Као што се из овог списка може видети, у селу краљеву 15 домаћинстава су у свом
поседу имала укупно 1017 брава оваца. Приходи спахијски у храни из села Краљева
те године су били: 11 врећа кукуруза,
300 ока ражи, 660 ока пшенице и 300 ока јечма.[14]
Те исте, 1834. године извршен је попис домаћинстава из села алексиначке
капетаније који су у новцу или натури дали последњу дажбину спахијског десетка
(главницу, десетак од усева, жировницу, кљук, котарно, медарину, попашу,
свадбину, итд.)
16. СЕЛО КРАЉЕВО
1. Стојча Живковић
2. Ђорђе Павловић
3. Живко Ивановић
4. Милош Ивановић
5. Ђорђе Павловић
6. Иван Недељковић
7.Стефан Павловић
9. Крста Несторовић
10. Петар Вељковић
11. Гојко Стефановић
12. Милојко Живадиновић
13. Трифун Павловић
14. Милутин Дамњановић
15. Милован Николић
16. Јован Павловић
17. Миљко Јанковић
18. Радич Стојковић
19. Лаза Латинче
20. Милојко Пауновић
21. Радојко Радивојевић
22. Павун
Јованович
23. Петко Вељковић
24. Спаса Стевановић[15]
Приликом присаједињавања овог краја ,,осталој Србији“ у Алексинцу су 2.
јула 1833. године чиновници из Бање, Ражња и Алексинца положили заклетву на
верност краљу Милошу. У име села Краљева заклетву је потписао кмет села Стојча
Живков. Као кмет села Краљева он се спомиње и 29. јануара 1837. године као
Стојча Живковић, и 4. јула 1846. године опет као Стојча Живков[16]
По уставу из 1838. године Србија је подељена на окружја, срезове и
општине. Општине су се делиле, у зависности од броја пореских глава, на општине
прве, друге и треће класе. Села Краљево и Вакуп су чинили једну општину јер су
имали мање од 120 пореских глава, и припадали су општини треће класе. Седиште
примиритељног суда налазило се у селу Вакупу. У Уставу се за ове општине каже:
,,Свака ова општина имаће свој примиритељни суд састављен из једног
главног кмета, два помоћника и једног бирова ...“[17]
,,Као органи државне власти општине, односно Примиритељни судови вршили су
извесне послове судске и полицијске надлежности а као локалне организације
бирале су из своје средине ,,општинаре“ чији је број зависио од класе којој
општина припада и у чију је надлежност спадало решавање свега што се односило
на локалне потребе.“[18]
Из списка општина и примиритељних судова у срезу алексиначко – ражањском
из 1839. године сазнајемо да у селу Краљеву има 33 пореских глава и 26 кућа.
Председник општине вакупске (коју је чинило и село Краљево) је био Петар
Миљковић, а чланови Урош Пауновић и Милојко Крстић (из Краљева).[19]
Године 1845. забележено је да у селу Краљеву има 30 кућа.[20]
У току 1838. године грађен је карантин алексиначки. У његовој изградњи
учествовало је становништво Алексинца и
околних села. Сав потребан материјал превожен је кулуком. У његовој
изградњи учествовали су и становници
села Краљева. Тако је 26. јула 1838. године 9 краљевчана превезло својом
запрегом 68 кола земље, воде и песка и 20 кола ћерамиде и цигле. Септембра исте
године радило је 4 краљевчана. Они су 28, 29. и 30. септембра превезли 145 кола
земље, воде и песка и 10 кола ћерамиде и цигле. Првог октобра су превезли 75
кола земље, воде и песка и 5 кола ћерамиде и цигле.[21]
Године 1850. објављен је списак лица која су укорена јер су у првом
полугођу те године најмање засејали пролећних усева. Из села Краљева укорен је Јован Павловић јер
је засејао свега 2 плуга кукуруза.[22]
Исте године објављен је и списак похваљених лица који су посејали највише
усева у 2. полугођу те године. Из села Краљева похваљен је Станоје Гојковић који је засејао пет и по
плугова пшенице.[23]
Из табеле коју је објавио Милан Ђ. Милићевић у својој књизи Кнежевина
Србија 1876. године видимо да у селу Краљеву има пореских глава 71.[24]
У I српско-турском рату 1876. године, после битке на Шуматовцу, у којој
је српска војска извојевала победу, ратне операције су пребачене на леву обалу
Јужне Мораве. Након неколико одлучујућих битака у којим српска војска није
могла да се успешно супротстави бројнијем непријатељу, уследио је напад на
Алексинац. Српске снаге су почеле да напуштају град. Након бомбардовања пао је
у турске руке. Турци су заузели Алексинац 19. (31.) октобра 1876. године. У току ратних операција, а поготову након
пада са војском се повлачило и
становништво Алексинца и околних села Бобовишта, Ћићине, Вакупа и Краљева. Од
56 кућа, колико је било у то време у Краљеву, непријатељ је спалио 11 кућа и
уништио је млин у Вакупу.[25]
После утврђивања демаркационе линије и неутралне зоне села Краљево и Вакуп
остала су у турске руке.[26]
Године 1884. донесен је нови закон о општинама којим се желело да се
изврши укрупњавање општина. Тим законом
је прописано да општина не може имати мање од 500 пореских глава.
Општине које су биле у брдовитим крајевима нису могле имати мање од 350
пореских глава. По том закону је формирана Краљевска општина у којој су ушла
села: Краљево, Вакуп, Суботинац и Бобовиште.[27]
Закон о општинама је промењен 1. (13.) јула 1890. године
када је донесен ,,Закон о окружној и среској самоуправи“. Овај закон је
предвиђао да општина не може имати мање од 200 пореских глава. По овом закону
село Краљево је припадало вакупачкој општини коју су чинили села Вакуп и
Краљево.[28]
На основу закона о изменама и допунама у општинском
Закону из 1903. године, прописано је да општине могу имати и мање од 200
пунолетних грађана. По овом закону 1912. године у алексиначком срезу формирана
је општина Крљево.[29]
[1] Ајдачић Р. Најстарија прошлост Ниша, Историја Ниша,
књига 1, Ниш 1983, 37
[2] Đorđević T. Aus, Sϋdserbien, Jareshevte IV, 1901, 166 ( 52)
[3]
Драгашевић,
Археолошко – географска истраживања,
Гласник СУД, књига 45, 1877, 33-34
[4] Каниц Феликс, Србија, књига 2, Београд 1985, 126
[5]
Миодраг
Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша,
Алексинац 1995, 53
[6]
Драгашевић,
Археолошко – географска истраживања,
Гласник СУД, књига 45, 1877, 35-36
[7]Матковић,
Путопис Марка Антуна Пигафете у Цариград од 2567, Старине, књига 22, 179-180
[8]
Крушевачки
дефтер Но 55 (1516.)
[9]
Крушевачки
дефтер Но 179 (1536.)
[10]
Крушевачки
дефтер Но 567 (појединачни попис из 1572.)
[11]
Архив
Србије, Збирка Мите Петровића 6549
[12]
Цвијетић
Лепосава, Попис становништва и имовине у Србији 1834, САНУ, Историјски
институт, посебан отисак из историјске грађе, књига XIII, 1984, 30–33, 50-52
[13]
Архив
Србије, Тефтер број 359 (Др. Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд
1978, 60)
[14]
Приходи
спахијски у храни у селима капетаније ражањске, алексиначке и параћинске 1834.
године (Др. Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 241)
[15]
Архив
Србије, Тефтер број 105 (Др. Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд
1978, 70-71)
[16]
Др.
Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 212, 352, 766)
[17]
Архив
Србије, Министарство унутрашњих дела, Полиција ф Iхр 11/1839 (Миодраг Спирић,
Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац
1995, 300)
[18]
Народна
енциклопедија СХС, књига III, 198 Општина (Миодраг Спирић, Историја Алексинца и
околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995, 300)
[19]
Љушић
Радош,Попис пореских глава, кућа и чланова мировних судова Кнежевине Србије из
1839, Београд, Историјски институт стр.92, посебан отисак из мешовите грађе,
књига 9 (Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине од краја првог
српско-турског рата 1876-1877. до краја владавине Краља Милана Обреновића 1889.
године и развој привреде и здравства у
Алексинцу и околини у XIX веку, Алексинац 2006, 239)
[20]Архив Србије,
Министарство унутрашњих дела, полиција XIII, 13, 1845 (Др. Перуничић Бранко,
Алексинац и околина, Београд 1978, 735-736)
[21]
Архив
Србије, Министарство унутрашњих дела, Полиција, III, 22, 1838 (Др. Перуничић
Бранко, Алексинац и околина, Београд 1978, 534-535)
[22] Исто, 817
[23] Исто, 821
[24]
Милан Ђ.
Милићевић, Кнежевина Србија, 2.књига, Београд 1876, 810 (Зоран Стевановић, На
изворишту писмености, Алексинац, 2003, 14)
[25]
Др
Милован Спасић, бивши комесар за округе алексиначки и крушевачки, Неки подаци
из времена нашег првог рат за ослобођење и независност, Гласник СУД, књига 63,
Београд 1885, 243-249 (Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине од краја
прве владавине кнеза Милоша 1839. до
краја првог српско-турског рата 1876-1877. године, Алексинац 2004, 287)
[26] Сава Грујић, Операција Тимочкоморавске војске, књига
IV, 131-132 (Исто, 300)
[27]
Архив
Србије, Министарство унутрашњих дела, Полиција ф21 р 7/1886 (Др. Бранко
Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 1348)
[28]
Др. Федор
Никић, Локална управа Србије у 19. веку, Београд 1927, 65
[29]
Административно-територијалне
промене у НР Србији од 1834. до 1954, 287
КРАТАК ПРЕГЛЕД ПОЧЕТКА ШКОЛСТВА
КОД СРБА
Територије северно од Саве и Дунава:
Славонија, Срем, Банат, Бачка и Угарска до бечког рата (1683-1699. године) биле
су под влашћу Турака. Срби који су тада насељавали те територије имали су своје
школе. Прве школе код Срба постојале су само у манастирима. Најстарија српска
манастирска школа, за коју постоје подаци, основана је на тим просторима 1573.
године у манастиру Хопово у Фрушкој гори. После 1607. године постојале су
српске школе, сем у манастирима, и у Темишвару, Великом Бечкереку, Вршцу и по
неким селима.[1]
После
велике сеобе Срба под Арсенијем IV Јовановићем, од 1700. године у имућнијим
црквеним општинама досељени Срби отварају своје основне школе. У тим школама
учио се српскословенски језик. Учило се из црквених књига, а учитељи су били
црквена лица.[2]
У Србији, јужно од Саве и Дунава, под
влашћу Турака у 16. и 17. веку писменост се учила само у манастирима.
Најпознатије школе су постојале у манастирима: Студеници, Раваници Дечанима и
Милешеву. Тако је било и 18. веку. Прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима је
написао:,,Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било,
но сваки ђак, који је желео што учити, морао је попу или у манастир ићи.“[3]
Вук Караџић у својим записима пише:,,У
данашњој Србији одприје до године 1804. ни у сто села није било свуда једне
школе, него (који су мислили бити) попови и калуђери учили су по манастирима
код калуђера или по селима код попова.“[4]
Прве школе почињу да се отварају у току
Првог српског устанка на ослобођеним територијама. О томе Вук Караџић пише:,,За
владање Црног Ђорђија у Србији биле су постављене школе готово по свим
варошицама и градовима, а и по гдјекојим селима.“[5]
Године 1808. постојале су школе у: Београду, Пожаревцу, Смедереву, Остружници,
Коларима, Паланци, Ваљеву, Шапцу, Крагујевцу, Руднику, Орашцу, Свилајнцу,
Чумићу, Луњевици и Ћићевцу.[6] Када је пропао Први српски устанак, и ове
школе су престале са радом, сем једне мале школе у Београду.[7]
Интензивнији рад школа омогућио је
хатишериф из 1830. године у коме је писало: ,,Срби ће моћи оснивати болнице,
штампарије и школе за поучавање младежи.“[8]
Већ 1834. године у Србији су постојале 63
основне школе, од којих је било 34 општинских које је издржавала општина, и 29
приватних које су издржавали ђачки родитељи.[9]
Прве државне основне школе почеле су се
отварати после Сретењског устава (1835. године) и у њима су се постављали
учитељи. Те године било је 23 државних школа. Школске 1835-36. године на
територији Србије биле су 72 школе. Од тог броја 26 је било државних, 27
општинских и 19 приватних.[10]
Прва школа у Алексинцу отворена је 1833.
године. Први подаци о овој школи датирају из школске 1835-36. године. Школске
1838-39. године основну школу у Алексинцу, код учитеља Јована Јанковића похађао
је, поред ученика који су били из Алексинца, Прћиловице, Суботинца и Моравца и
један ученик из села Краљева.[11]
Први званични наставни план и програм за
нормалне школе издат је 11. августа
1838. године. Тим планом, под
називом:,,Назначеније учебни предмета“, желело се успоставити јединство у
предавању предмета. Учитељима су одређене њихове основне дужности у школском
раду.[12]
,,Устројеније јавног училиштног
наставленија“ је закон о школству из 1844. године. Њиме је створен школски
систем од основне школе до Лицеја.[13]
Школске 1845-46.године забележено је
постојање основних школа у Алексинцу, Вукашиновцу и Тешици. Школске 1879-80.
године у Алексиначком срезу основних
школа је било у Алексинцу (једна је била за женску децу), у Мозгову,
Делиграду и Липовцу, и у Моравском срезу у Прћиловици, Тешици и Корману.
Законом из 1857. године, ,,Устројеније
основни школа у Књажевству Србији“, прописано је да је свака општина са 400
домова обавезна да подигне школу. Мање
општине су имале могућност удруживања и подизања школе уз сагласност Попечитељства просвештенија. У њиховој
надлежности је било и материјално опремање школа.[14]
,,Закон о устројству основних школа“ од
11. септембра 1863. године је прописивао да се основна школа може отворити ако
у месту има најмање 25 ученика. Основно школовање није било обавезно.[15]
Нови закон о основним школама је донет
крајем децембра 1882. године. Овим законом је основној школи стављено у
задатак ,,да спрема ученике за грађански
живот и за учење у средњим школама“. Први пут је прокламован принцип о
обавезном основном школовању.[16]
На прагу XX века, 1889-1900. године у
Алексиначком срезу школа је постојала у: Алексинцу, Бобовишту, Бовну, Делиграду, Добрујевцу, Доњој Трнави, Липовцу,
Мозгову и Суботинцу. У Моравском срезу школе су постојале у селима: Врћеновици,
Гредетину, Грејачу, Корману, Кулини, Прћиловици, Сечаници и Тешици. У Алексинцу
је и даље радила школа за женску децу.
У Закону о народним школама од априла
1904. године је речено да школе треба да ,,васпитавају децу у народном духу и
да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвету и српску
писменост у народу“. Основна школа
трајала је шест година, од којих су четири године учења биле обавезне.
Подмиривање школа материјалним потребама вршиле су школске општине. Такође су
морале да обезбеде школи потребно земљиште, школско двориште и игралиште. Школе
у селу су морале да имају најмање пола хектара земље за школску башту која је
морала да буде у близини школе. Упис деце у први разред вршио је школски одбор,
који је такође имао право да казни родитеље за неоправдане изостанке из школе.
За прва три дана следила је опомена а за сваки наредни дан изостанка по 0,20
динара. Новац од казне је ишао у корист школске касе.[17]
,,До 1912. године деца из Краљева
похађала су школу у Суботинцу, а те године заузимањем председника општине
краљевачке отворена је школа у самом селу. Иницијативу је дао краљ Петар
приликом проласка кроз село а грађани, нарочито Милија Миловановић, прионули су
на рад и подигли лепу школску зграду.“[18]
 |
| Извештај о времену градње школе. |
[1] Педагошка енциклопедија 1, Београд 1989, 317
[2] Р. Чурић, Српско-словенске основне школе 1690-1726, Историја школа
и образовања код Срба, Историјски музеј СР Србије, Београд 1974,101
[3] Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1951, 37
[4] Вукови записи, Београд 1964, 65-66
[5] Исто, 66
[6] Ђорђевић Живојин, Школа и просвета у Србији 1700-1850, Београд
1950, 13
[7] Исто, 17
[8] Хатишериф од 29. августа 1830, Историјска читанка, II издање,
Знање, Београд 1949, 261
[9] Ђорђевић Живојин, Школа и просвета у Србији 1700-1850, Београд
1950, 20
[10] Школство Србије 1804-1918, Научна књига, Београд 1980
[11] Зоран Стевановић, На изворишту писмености, Алексинац 2003, 13
[12] Школство Србије 1804-1918, Научна књига, Београд 1980о, 26
[13] Школство Србије 1804-1918, Научна књига, Београд 1980, 56
[14] Зборник закона и уредаба Књажевства Србије, 1857
[15] Срећко Ћунковић, Школство ипросвета у Србији у XIX веку, Београд
1971, 84
[16] Исто, 133
[17] Школство Србије 1804-1918, Научна књига, Београд 1980, 233
[18] Школска архива
ГРАДЊА ШКОЛЕ У КРАЉЕВУ
Убиством краља Александра Обреновића и
његове супруге Драге Машин у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године завршен је
један тежак период у историји Србије. За новог краља Србије Народна скупштина
је 2. јуна 1903. године изабрала Петра Карађорђевића. Син кнеза Александра и
унук вожда Карађорђа положио је заклетву 12. јуна и почео своју владу. Крунисан
је септембра 1904. године. Нови режим је донео оздрављење државног и духовног
живота у Србији. Влада Петра Карађорђевића је период убрзаног политичког,
националног и културног успона.. Као владар поштовао је Устав и парламентарну
демократију. Са великим успехом је водио Србију кроз Балканске ратове 1912-13.
године.
На
територији Србије важио је Закон о народним школама донет априла 1904. године. Упис деце у 1. разред
основне школе вршио је школски одбор. Варошка деца су уписивана у седмој, а
сеоска у осмој години живота. Неоправдано изостајање са наставе школски одбор
је кажњавао родитеље опоменом, ако је то било до три дана. За сваки наредни дан,
казна је била новчана, по 0,20 динара у корист школске касе.[1]
Краљ Петар је 1906. године, августа
месеца путовао по Источној Србији. У Сокобању је стигао у поподневним часовима
26. августа. Одмарао се у току наредног дана и кренуо из Сокобање 28. августа
1906. године у 6 сати изјутра. По протоколу је предвиђен ,,застанак у Бовну са
закуском, у Нерићевом Хану и Делиграду.[2]
Испраћај из Сокобање је био срдачан.
Краљ је у пратњи министра преседника Николе Пашића кренуо преко Алексинца за
Београд.[3]
На свом путу је прошао кроз село Суботинац и Краљево где му је организован
дочек од стране локалног становништва.
У
Суботинцу је организован дочек на ,,вашаришту“. Краља је дочекао председник
општине са својим одборницима. Пред
краља су изашле две најлепше девојке из села
и понудиле га погачом и сољу. Краљ је поздравио присутне грађане и
одржао краћи говор о стању у држави и
својим будућим плановима. Након свог излагања упитао је присутне да ли има неко
нешто да пита. Настала је тишина, а онда се сеоски кмет Јанковић Никодија
осмелио и упитао краља: ,,Ваше величанство, јел' дува кошава у Београд? Код нас
млого дува!“ Краљ је схватио питање
једног необразованог човека па је одговорио: ,,Дува кошава и у Београду, и то
је добро за здравље људи јер односи нечистоћу.“ Након овога краљ се упутио ка
Краљеву а питање кмета Никодија је постала сеоска шала.[4]
У
Краљеву је баба једног мештанина требала да умеси погачу за традиционални дочек
краља Петра са хлебом и сољу. Ту погачу је намазала са горње стране јајетом. То
јаје није било добро печено па из страха да краљ не испрља руке домаћица није
изнела погачу. Мештанин који је требало да обезбеди погачу за овај чин био је
изненађен овим па је упитао бабу зашто није изнела погачу, на шта је она
одговорила: ,,Јес, па да краљ умаже руке с' јајца!“
,,Пре него што је отпочела школа да ради
у Краљеву, деца су ишла у Суботинац, а који је изложен јаким ветровима а
нарочито зими.“[5] Основна
школа у Суботинцу је отворена, како тврди Миодраг Спирић, 1865. године.[6]
Љупче Микић у својој књизи ,,Суботинац“
као званичан почетак школства у Суботинцу наводи 1867. годину.[7]
,,Пошто
су неколико ђака умрла од запаљења плућа, добивеног од назеба путујући до
суботиначке школе, тада је било покренуто питање да се у селу Краљеву подигне
школска зграда па ма и привремена.
Збор
села Краљева 1911. год. овластио је Г.
Милију Миловановића општинског деловођу да он набави и купи плац ма од кога
било, на коме би се подигла школска зграда. Он је то и учинио. Од Милана
Крстића купио је плац за суму од 330 динара и одмах је одпочет рад на зидању
школске зграде од тврдог материјала. Исте године школска зграда је озидана и
покривена.
Заузимањем,
Г. Милије Миловановић, окружни посланик за округ нишки а срез алексиначки,
успео је код окружног одбора да издејствује помоћ за довршавање исте зграде.“
(Помоћ је износила 31000 динара.) ,,Начелник среза алексиначког Љуба Петровић
дао је школи из среског буџета 2000 динара.
Подизањем
школе и њеним отварањем руководио је Арса Лазаревић, председник општине
краљевачке, и кмет села краљева Милојко Радојковић. Целокупни материјал који је
био потребан за градњу школе грађани села Краљева превлачили су кулуком а било
је и добровољних прилога у новцу. Радови су завршени 1912. године.
Снабдевене
су скамије и најнеопходнији прибор за рад. Комисија је прегледала школу и
примила је за сталну. Том приликом извршено је освећење школе. На освећењу
школске зграде били су присутни и гости из Алексинца: Нада С. Јанковић, Илија
Хаџи Илић и Михајло Тривунац. Они су том приликом поклонили школи једно велико
звоно. Апотекар Стеван Костић из Алексинца поклонио је школи једну велику слику
Св. Саве, а Ђока Тимић столар слику династије Карађорђевић. Ката, жена Илије
Радичевића из Краљева дала је новчану помоћ од 50 динара. Стеван Радичевић,
бивши народни посланик из Краљева поколонио је школи једну парцелу од 20 ари за
проширење школског плаца. Његова кћер Марица је после његове смрти одустала од
овог поклона и није дала обећано земљиште.“[8]
У
току 1912-13. године трајао је Балкански рат и већина школа у Алексиначком
срезу није радила. Из овог периода нема података о краљевачкој основној школи. Освећење
школске зграде се догодило 1914. године. На школском звону исписана су имена
дародаваца и година 1914. када је поклоњено.
Звоно које су приликом
освећења школске зграде поклонили школи:
Нада С. Јанковић, Илија
Хаџи Илић и Михајло Тривунац
[1] Школство Србије 1804-1918,Научна књига 1980, 233
[2] Политика, Уторак 15. август 1906. године
[3] Политика, Уторак 29. август 1906. године
[4] Љубинко-Љупче Микић, Суботинац, Суботинац 2003
[5] Летопис школе, школска архива
[6] Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине, књига друга, СО
Алексинац-Центар за културу, Алексинац 2004.
[7] Љубинко-Љупче Микић, Суботинац, Суботинац 2003.
Нема коментара:
Постави коментар