Сто тридесет година од подизања Карађорђевог устанка
прослављено је 15. фебруара 1934. године. Министарство просвете је наложило да
се тога дана одрже свечана предавања у школама о историјату устанка и истакло
на које моменте је требало да се обрати нарочита пажња.
„Велико
дело народног ослобођења, херојски започето пре 130 година, одмах у свом
почетку добило је широко обележје грандиозног покрета, да се потпуно ослободе и
уједине сва јужнословенска племена. И када су 1804. године почели да одјекују
пропланци Венчаца, Букуље и Рудника од устаничких поклича, то није била само
буна локална но почетак ослобођења целог нашег народа. Генијални народни певач
у својој видовитости врло добро је осетио историјски значај и величину
догађаја, када је после мишарског разбојишта певао: ,,Рани сина пак шаљи у
војску, Србија се умирит не може!“ И Србија се није мирила, већ је у
стогодишњим борбама своју слободу проширивала постепено на све крајеве и делове
нашег народа. После Шумадије дошао је на ред остатак београдског пашалука,
затим крајеви на Морави и Тимоку, па 1878. године један део Старе Србије, док 1912.
године у славним борбама на Мрдарима, Куманову, Прилепу и Битољу није донела
пуну слободу Старој Србији и Македонији, тим драгим земљама наше славне
прошлости, колевци наше старе слободне државе и културе. Са визијом Кнеза
Мученика и осталих косовских витезова, храбри српски војници осећајући у себи
витештво Обилића и снагу Краљевића Марка, под мудрим вођством Краља Петра
Великог Ослободиоца и Његовог Сина Јунака нашег Краља Александра I ишли су
напред доносећи слободу браћи својој. И за непуна два месеца то велико дело је
било извршено, захваљујући огромној моралној снази српског војника и полетној
вери у праведност свога дела. У тој борби Србије и Црне Горе био је добар број
добровољаца и четника из других неослобођених крајева, као и из саме Старе
Србије и Македоније. Сви Југословени у бившој Аустроугарској монархији са
напетошћу су пратили догађаје, гледајући у њима не само ослобођење и освећење
Косова, већ и предигру једне нове борбе која ће донети и њима слободу и
уједињење са слободним српским државама, Србијом и Црном Гором. И као што је цео
народ осећао дубоку трагедију косовску, када је кроз уста престрављеног певача
одјекнуо онај болни уздах: ,,Ој, давори, ој Косово равно, што си данас дочекало
тужно!“-тако је и са ослобођењем и освећењем Косова осетио радост и понос и
добио нову веру у своју пуну слободу и лепшу будућност.
Народ
Старе Србије и Македоније пливао је у радости јер се после вековног ропства
нашао у слободи и братском загрљају са својом браћом са Севера. За тај намучени
народ наступило је ново доба, када ће у слободи и на миру моћи да лечи недаће
мучне прошлости, да облагорођен школом ислободом подигне свој крај и опреми га
за нове задатке који га чекају. Поред дубоке захвалности према ослободиоцима, у
души тог народа је живела и жеља да одужи свој дуг у крви за своју слободу, а у
исто време да да и свој допринос делу ослобођења још неослобођених крајева.
Како су високо схватили свој нови задатак, најбољи доказ даје прва регрутација
у Јужној Србији, која је извршена 14. априла 1914. године.Одзив првих регрута
био је сјајан, стопроцентни. Млади регрути су полазили са песмом на војну дужност,
а браћа су их свуда дочекивала са цвећем и раширеним рукама. Али неће им се
дати могућност ни да доврше своју војничку обуку, већ на три месеца по ступању
под војничке заставе они ће морати да ступе у нове борбе, које су биле
наметнуте Србији. Моћна суседна монархија, плашећи се проширене, ојачане и нада
све огромним моралним ауторитетом уздигнуте Србије, није хтела да јој дозволи
да се одмори и спреми за велике и озбиљне задатке који су је чекали већ ју је
напала у тренутку, када се још честито није била ни одморила и опоравила од
тешког рата. Ценећи своју слободу и достојанство, она је наметнуту борбу
прихватила и донела ону историјску одлуку, да ће је водити до краја, док се не
ослободе сви делови нашег народа и док се не изврши уједињење свих Срба, Хрвата
и Словенаца у једну државу. Тако се врло брзо пружила прилика регрутима из
Јужне Србије да се крвљу одуже онима који су јој донели слободу својом крвљу. И
ови први пукови из Јужне Србије забележили су неколико сјајних страница у
историји српске војске. У свима бојевима 1914. године, као и при одступању 1915.
војници из Јужне Србије напоредо су се борили и гинули са браћом из Старе
Србије. Београд, Смедерево, Ада Циганлија, Гучево, Мачков Камен историјски су документи
храбрости и националне свести Пчиње, Вардара, Брегалнице, Црне Реке и Ибра.
Како су се бори ли показује најбоље чињеница да је од регрутованих војника из
Јужне Србије 65% положило своје животе за Краља и Отаџбину и за ослобођење и
уједињење целог нашег народа.
Данас
када се прославља двадесетогодишњица ступања регрута из Јужне Србије у
ослободилачку војску, дужност је наша да се са пијететом сетимо јуначких
Јужносрбијанаца, који су крвљу својих најбољих синова натопили брда и долине
наше Отаџбине, да би одужили дуг у крви за своју слободу и допринели свој удео
у стварању наше уједињене, слободне и велике Југославије.
Пример
Јужносрбијанаца нека послужи и нама како треба бранити слободу, ако би она била
ма с које стране угрожена.“
(Допис Министарства просвете о одржавању свечаних предавања у школама о историјату Првог српског устанка.)
Нема коментара:
Постави коментар